Filmovi

Iako na prvi pogled deluje da ovaj film ništa novo ne donosi horor žanru, što u suštini jeste tačno, on ipak predstavlja izvesno osveženje i dobar zalogaj i za fanove strave, i za širu publiku. Bez pretenzije da bude revolucionaran i pomera granice izdržljivosti besomučnom eksploatacijom krvi, nasilja, golotinje i psovki ovaj film kombinuje sve dobro poznate elemente strave i užasa u sasvim zadovoljavajuću i pre svega gledljivu celinu koja ne vređa inteligenciju gledalaca i pruža ono što horor žanr i treba da čini, a to su napetost, jeza i strah koji na momente prelazi u užasnutost. Dakle, ovde imamo staru premisu uklete kuće u koju dolaze novi stanovnici ne znajući za njenu mračnu prošlost i bivaju postepeno i sve više izloženi užasu kakav nisu mogli ni da zamisle. Režiser Van polako i postepeno podiže jezu, uz povremene nagle trzaje, da bi se situacija ponovo smirila, a publika odahnula, a svaki sledeći put užas bi bivao sve veći i zlokobniji. Početak i prva polovina filma sve do dolaska Vorenovih možda najviše podseća na „Paranormal Activity“ ali napominjem da je u „The Conjuring“ sve to izvedeno na mnogo inteligentniji, smisleniji i jeziviji način sa očiglednim nagoveštajem onostranog i demonskog prisustva. Plus, što je ovo pravi igrani visokobudžetni film, a ne pretenciozni i izvikani smarački mockumentary kao pomenuti film. Sa dolaskom Vorenovih film kao da evocira sećanja na Hoperovog „Poltergajsta“ da bi se na kraju pretvorio u „Egzorcistu“ podsećajući nas zašto je to za mnoge najstrašniji film svih vremena.the-conjuring Možda vam sve ovo deluje kao isprazna papazijanija i plagijat, ali cela priča zapravo pije vodu. Nije dosadna i kao što sam već rekao ispunjava ono što treba da bude cilj svakog horor ostvarenja. Pri tome to čini bez gotovo ijedne prolivene kapi krvi i CGI efekata oslanjajući se isključivo na montažu, zvuk, šminku uz minimalne kompjuterske efekte, a dodatni efekat svakako dodaje pomisao da je sve to istinita priča. Kamera u filmu je stabilna, bez mnogo drmusanja i cimanja, osvetljenje je ujednačeno tako da bilo da se radnja dešava u mračnom podrumu ili dnevnoj sobi sve je dobro vidljivo, slika je oštra i bistra. Zvuk je takođe jasan i čist, uz možda ponekad nepotrebno pojačavanje radi dramatičnosti u određenim situacijama. Glumačka ekipa je manje više ujednačena i svi su dobro izneli svoje uloge, kako odrasli, tako i deca, bez mnogo preglumljivanja. Čini mi se da je „The Conjuring“ najbolje posmatrati kao omaž velikim horor klasicima, i to dostojan omaž. Na sličan način kao Ti Vestov film „The House of the Devil“ ovaj film se ne stidi da pokaže ko su mu uzori i sa kog izvora se napaja što je po mom mišljenju mnogo bolje i iskrenije od beskonačnog štancovanja nastavaka uveliko izlizanih i istrošenih franšiza ili čestog posezanja za rimejkovanjem starih klasika ili radova reditelja izvan engleskog govornog područja. Pogotovo kada pri tome konačan rezultat ispadne sasvim zadovoljavajuć. Napominjem da sam film gledao u bioskopu i da je možda zbog toga utisak bio veći nego da sam ga gledao kod kuće u sobnoj atmosferi. Ali ne verujem da bi to umnogome pokvarilo utisak jer kada su u pitanju noviji horor naslovi, malo koji je uspeo da mi privuče pažnju i da me ne natera na sarkastičan smeh i želju da ga već posle pola sata ugasim i odem na spavanje, izazivajući potpuno kontra efekat od onoga koji bi trebalo da postigne. Ovaj film je uspeo i da mi održi pažnju a i da me štrecne u par momenata bez obzira što sam takoreći sve ovo već ranije video. Ukoliko ste u mogućnosti pogledajte ga u bioskopu (kod nas je preveden kao „Prizivanje zla“), jer slobodno mogu reći da je ovo najbolji američki horor ove godine, a možda i najbolji horor uopšte u 2013. godini. Ocena: 8/10

Scenaristi Mark Bombek (Mark Bomback) i Skot Frenk (Scott Frank) uspeli su da napišu scenario koji nije baš toliko generičan kao svaki drugi Marvelov filmski projekat, ali opet, i nije da je baš nešto preterano inventivan. Generalno gledano, sama priča filma je sasvim ok, isto tako i dijalozi koji rekto kada omaše, ali su pored glavnih 4-5 likova, sve ostale uloge prilično jednodimenzionalne. “The Wolverine” ima sličan problem kao “X-Men Origins: Wolverine” jer se dešavanja iz poslednjeg čina nikako drugačije ne mogu tumačiti nego kao “overkill”.wolverine_jackman_660 Tehnički gledano, “The Wolverine” je sasvim korektno urađen film. Kadrovi su dopadljivi, akcione scene su uzbudljive i lepo iskordinisane, a specijalni efekti su korektni do momenta dok se ne pojavi veliki robot samuraj, koji se stilski nikako ne uklapa u film. Što se tiče glume, Hju Džekman (Hugh Jackman) je još jednom pokazao koliko mu zapravo leži ova uloga. Pored fantastične fizičke konstitucije za čoveka od 44 godine, Džekman je fantastično otelotvorio jednog od najpopularnijih Marvelovih likova i sa izuzetnom lakoćom prikazao njegov grub eksterijer i unutrašnje stradanje. Svaki one-liner Džekman je do perfekcije izneo. Ostatak glumačke ekipe nije nešto preterano blistao. Rila Fukušima (Rila Fukushima) iako simpatična, nije baš najbolje prezentovala svoju rolu. Isto važi i za Tao Okamoto (Tao Okamoto) koja je nekako kroz čitav film drvena. Svetlana Kodčenkova (Svetlana Khodchenkova) je u svim aspektima nekako bila najslabija karika ovog filma. Njen lik “Vajper”, krenuvši od dominatriks kostima i stava karakterističnog za crtane filmove, je skroz odskakao od ostatka ekipe. Da rezimiramo. Iako je preterao u svom poslednjem činu i ima nekoliko neuverljivih likova i performansa, “The Wolverine” je jedan od boljih Marvelovih filmova koji sam imao priliku da gledam. Adaptacija Džejmsa Mengolda je uspela da zasenči abominaciju kakva jeste “X-Men Origins: Wolverine” i ponudi jedan sasvim pristojan, uzbudljiv i smislen film o velikom ratniku kakav je Logan. Ocena: 7/10

Vuk s Wall Streeta je američka crna komedija iz 2013. godine. Režirao ju je Martin Scorsese, prema istoimenim memoarima Jordana Belforta. Film je izašao 25. prosinca, 2013. Scenarij je napisao Terence Winter i u glavnoj ulozi je Leonardo DiCaprio koji glumi Jordana Belforta, New Yorškog brokera koji vodi firmu koja se bavi prijevarama vrijednosnih papira i korupcije na Wall Streetu 90-ih godina prošloga stoljeća. U filmu također glume Jonah Hill, Margot Robbie, Matthew McConaughey, Kyle Chandler, Rob Reiner, Jon Favreau i Jean Dujardin. To je peta suradnja DiCaprija i Scorseseija i druga između Scorsesija i Wintera. Film je imao pozitivne kritike, ali je i kontroverzalan zbog seksualnosti, drogiranja, vulgarnosti i koristi protiv životinja. Film je ostvario zaradu preko 314 milijuna američkih dolara i bio je nominiran za 5 Oscara. U svoj toj bahatosti, pored jezivih kokainskih noćnih mori, “The Wolf of Wall Street” nudi i nekolicinu potpuno urnebesnih sekvenci i dijaloga. Skorseze zaista odavno nije ubacio komediju u neki svoj film, tako da su me ovi momenti prilično iznenadili i dobro zabavili. Komične sekvence se zapravo najviše vuku iz Džordanovog uskog kruga prijatelja i saradnika, koji su ništa drugo nego istrenirana grupa imbecila koja slepo juri za “Američkim snom”. Ono što mi se pored izuzetno tanke priče u ovom filmu nije svidelo jeste odnos reditelja prema publici. Skorseze i dalje ne gaji nešto preterano poverenja prema svojim poklonitelja, te se još jednom odlučuje da ne zalazi previše duboku u materiju i pomoću naracije i tzv. “probijanja četvrtog zida” gde se akter direktno obraća kameri, svari sve da ljudi koji sede u bioskopu ne moraju ni malo mentalno da se investiraju u ono što im se odvija pred očima. “The Wolf of Wall Street” kao film koji se bavi Američkim snom i življenju u momentu bez ikakvog osvrta na ono što sleduje posle, zapravo predstavlja jednu vrlo originalnu studiju ljudske pohlepe preko određene biografske priča koja služi kao ništa drugo nego paravan za socijalnu kritiku koju je Skorseze želeo ovde da istakne. Iako siromašan u priči, “The Wolf of Wall Street” je još jedan izuzetno kvalitetan i provokativan film koji je dostajan potpisa svog autora. Ocena: 8/10

Skyfall je britansko-američki film snimljen 2012. u režiji Sama Mendesa, koji predstavlja 23. po redu službeni nastavak filmske serije o britanskom tajnom agentu Jamesu Bondu, i 3. po redu u kome naslovni lik tumači Daniel Craig. Radnja prati napore Jamesa Bonda da razotkrije pozadinu terorističkog napada na londonsko sjedište MI6, pri čemu će se on morati suočiti sa neugodnim detaljima vlastite prošlosti. Snimanje filma je bilo odgođeno zbog financijskih problema u kojima se našao studio MGM, da bi se nastavilo tako da premijera bude koincidirala s 50. obljetnicom početka filmske serije. Skyfall, u kome se poslije duže pauze ponovno pojavljuju likovi Q-ja i Miss Moneypenny, je doživio brojne pohvale od strane kritike, koja je istakla prilagođavanje lika novim vremenima i transformaciju u modernog, realističnog i nešto mračnijeg Bonda. Također je doživio ogroman uspjeh kod publike, postavši prvi film serije koji je prešao prag od milijardu dolara zarade na kino-blagajnama, odnosno 7. po redu film kome je to ikada uspjelo. Uspjesi su potvrđeni i nizom prestižnih nagrada, kao što su nagrada BAFTA za najbolji film te Oscar za najbolju originalnu pjesmu - Skyfall koji je izvodila Adele. Što se tiče glume, glavni akteri su odradili sjajan posao. Iako veliki “rip-off” Džokera iz “Mračnog viteza”, Havijer Bardem (Javier Bardem) je blistao na ekranu i apsolutno dominirao u svakoj sceni u kojoj se pojavio. Danijel Krejg (Daniel Craig) je prema mom skromnom mišljenju, odličan kao agent 007, ali znam da se dosta ljudi sa tom izjavom neće složiti. Džudi Denč (Judi Dench), kao i uvek, feomenalno obavlja svoj posao. Najgore u filmu “Skyfall”, i pored katastrofalnog scenarija punog kratera, mi je definitivno to što je Džejms Bond mnogo više oslikan kao klasičan plaćeni ubica, nego kao špijun. Lepa, skupa i dominantna predstava za oči koja će površnom posmatraču uspeti da skrene pažnju sa ogromnih rupa u scenariju i priči. Za mene lično, “Skyfall” je veliko razočaranje. Ocena: 5/10